Skamenjena na velikom trgu snova,
naslonjena uz bridove neba,
prestrasena u grlu rose,
nijema poput leptira
okrecem svoje lice zemlji
jer svuda nalazim tebe.
Hrabra na zici iznad ponora,
ponosna medju obalama ohole rijeke,
ja dozivam noc prisutnih godina,
sav ocaj napustenih drvoreda,
sve naricaljke predaka
jer svuda nalazim tebe.

U ustima ovog zdenca
ne dodirujem rubove vode,
ni dno u srcima riba,
prolazim poput kise
kroz tkanine jesenjih gradova,
vezujem se gladju,
ranjavam vid na ostrici sunca
stojim na paljevini vlastita sluha,
poklanjam se izvoru mora
i pronalazim svoj strah.

Odrezala sam kosu
spalila sam lice                                  
oderala sam kozu                                                                
pretvorila sam se u izgorio pejzaz,
ali ti me prepoznajes.

 Zbog tebe
                               odijevala sam se u lice trava
                               i zaustavljala sam sjene mjeseca
                               na svim oblicima tvog vrata,
 zbog tebe
                               u ovoj polovini mog dlana,
                               rasprostirala sam vrtove rijeci
                               koje pamtim od djetinjstva,
                               kad su igre bile svecane,
                               a kosa jos mlada.

 

 Nisam zaboravila korijenje ociju
                                 na obali onog drugog svijeta
                                 sto me doziva
                                 mrezom svog glasa
                                 i tjeskobom snijega,
 nisam stajala kraj rijeke,
                               nisam gledala brodove
 koji odnose dijelove naseg tijela,
                               nisam okusila ruze
 na snopovima plemenitih ljeta.

 

 Zbog tebe
                               pamtila sam oblike zagrljaja,
                               dvije male bitke
                               na obronku straha,
                               robovala sam stablima
                               i pijesku pred zatisje vjetra,
                               nosila sam tudje haljine,
                               pretvarala sam se u zeca i srnu,
 moja su stopala
                               bila ograda od zice.

Zbog tebe
ne znam vitka i rana jutra                        
i ja se bez sjecanja                        
radujem oblini mladog sljunka,                        
jer tko ce od sinova mojih                        
nalik mijenama duge,                        
zaustaviti mahovinu i dane                        
sto prodiru u pore mog sna?                       

 

Tko ce kad tebe nema
zatvoriti vrata                         
zatvoriti usta                                    
zaustaviti krv,                                               
pred dolaskom divljih stada godina?